1968: varijacije na temu
by petar atanacković
Prošlo je četiri decenije od »revolucije« 1968. godine: lepa, okrugla godišnjica prilika je da se sumiraju utisci. Gde smo bili, kuda smo išli i, konačno, gde smo stigli, ako smo uopšte stigli negde? Kao i prilikom svake druge godišnjice bilo čega, iz naftalina su izvučeni svi oni koji su figurirali kao značajni u vreme originalnog događaja, osim ako u međuvremenu nisu umrli od sifilisa ili ciroze jetre. I bilo je kako to uobičajeno biva: plesnive starkelje buncale su o energiji i omladini, profesionalni čuvari svakog sistema pričali su o pobuni i revoluciji, dobro situirani dokoličari su pozivali na izgradnju boljeg i pravednijeg sveta, recitovani su stihovi Majakovskog, pevane su Marseljeza i Internacionala, evocirane uspomene na davno pročitane govore Robespjera i Dantona... A posle oplakivanja izneverenih nada posedalo se u skromne automobile sa klima-uređajima i odvezlo nazad u još skromnija obitavališta na nekom Senjaku ili Dedinju ili ko zna... Mir im je sada potrebniji od bilo čega, mir u hladovini vile, pokraj bazena u kojem se nekad brčkala mrska crvena buržoazija... Za ozbiljno promišljanje su neophodni određeni uslovi, jer samo tako mogu da ostanu duboko zamišljeni nad sudbinom jedne generacije koja je bila realna i tražila je nemoguće...
Čuvenu 1968. nisam lično doživeo, rođen sam desetak godina kasnije, sudbina, sudbina je svemu kriva što sam propustio najbolje trenutke u životu Jugoslavije. Pa nisam mogao videti kako je to npr. Mihailo Đurić bio marksista, a Milorad Vučelić originalni bačkopalanački Če Gevara.
Čekaj, čekaj – Mihailo Đurić? Onaj Mihailo Đurić? Osoba koja je već početkom sedamdesetih tvrdila da »nije nimalo teško uvideti da se već i u sadašnjim uslovima srpski narod nalazi u neravnopravnom položaju prema drugim narodima u Jugoslaviji«, da je »neprikladnost, proizvoljnost i neodrživost« granica među republikama u SFRJ više nego očigledna i da se u takvim uslovima ne treba zalagati »za spasavanje po svaku cenu nečeg što se ne može spasiti i što... nije ni vredelo stvarati«? (Mihailo Đurić, Izazov nihilizma. Iskustvo razlike, Beograd, 1997, strana 200-202.) Onaj koji je tvrdio da Hrvati sami bombarduju Dubrovnik, ne bi li napakostili Srbima? Taj Mihailo Đurić? Marksista? Zaista marksistička pozicija, nema šta...
Ili pak Milorad Vučelić?! Direktor RTS-a u njegovim najboljim ratnim danima, saradnik brojnih službi za sve i svašta, ljubavnik svih mogućih celebrities u vreme dok je Borka Vučić bila već u godinama, Nebojša Čović bio gradonačelnik Beograda, a Čedomir Antić nije bio vodeći srpski istoričar/političar/analitičar/kurac/palac? Ako je to »osumnjičeno lice« bilo na levoj strani političkog spektra 1968. godine, onda sam stvarno dosta toga propustio! Ma ne samo na levoj strani (gde je i srce), već bre bio Če Gevara iz Bačke Palanke! A jel Mihalj Kertes bio bačkopalanački Fidel Kastro? A Radovan Pankov bačkopalanački Raul Kastro? Jel' Bracika već tada počeo da razvija svoje robinhudovske osobine, koje su tako sjajno došle do izražaja kad je preuzeo upravu nad carinama? A spomenuti R. P. možda čitao Maov Crven je istok, pa je onda tražio kulturnu revoluciju u opštinskom komitetu? Što sam to propustio, joj! Što me majko rodi tako kasno?!
Revolucionarna gibanja 1968. zaista su bila moćna stvar, a ja sam to propustio! Pih, kakvoj bednoj generaciji pripadam! Umesto da sam studirao na Crvenom univerzitetu »Veljko Vlahović« u Novom Sadu (kakvo alternativno i buntovničko ime!), ja nisam bio čak ni u petogodišnjem planu. Pa nisam video ni Dragoljuba Mićunovića kad je bio mlađi – da, da, postojao je trenutak u istoriji kada on nije imao 90 godina. A nisam video ni Stevu Žigona sa perikom, niti Vuka Draškovića koji đuska uz Kozaračko. Da mi je znati šta je tada radio novi predsednik Matice, jel' i tada pričao o ugroženim nacionalnim vrednostima i spremao se za svedočenje u nekoj tamo Holandiji? Ah, davno prošla, lepa stara vremena, kad su svi bili mladi, lepi i manje grbavi...
Propustilo se dosta toga, zaista! Eto, na primer, propustio sam čak i to da vidim kako je Mihailo Marković bio levičar, u kojoj meri je Tadić (Otac) bio praksisovac, a u kojoj meri je Tadić (Sin) već tada bio socijalno odgovoran i imao afinitete prema nacionalnom pomirenju. Iskreno žalim što sam propustio da vidim sve to. Ah sudbo, sudbo kleta...
Ali mi je »najžalije« što ne videh Ljubišu Ristića kao »vođu anarhista«. Kakva stvar – Ljuša kao nečiji vođa, i to ni manje ni više nego vođa anarhistima! Verovatno je i tada privodio 40 godina mlađe balerine, samo ne baš u KPGetu, već možda na nekim alternativnijim mestima. Eh, da sam mogao da vidim kako ih je prosvećivao Kropotkinom i Prudonom dok im je balavio po dlakavim nogama oslobođenim od represije brijača... Posle je Ljuša kanda prešao na manje anarhističke pozicije, pa je zaseo pored gospođe Mire, čija nas je lepša polovina jebala u mozak dobrih 12-13 godina. Ili je pak Ljuša i dalje ostao anarhista, ali je odlučio da razbija sistem iznutra? Ne znam šta je verovatniji scenario, teško mi je da se odlučim...
Međutim, desilo se nešto neverovatno, gotovo čudo, pa su moje želje uslišene. Kao da su akteri ovih strašno ozbiljnih povijesnih zbivanja čuli moje jadikovke, te odlučiše u trenutku istorijskog nadahnuća da se obrate javnosti, što će reći i meni lično. Sa 40 godina zakašnjenja, ali nije važno, daj šta daš, samo da ih vidim sve ponovo i to na mestu originalnog događanja, jer se zločinac ipak retko vraća na mesto zločina... I kad ono, bre, došla je prva ekipa, krem, sama elita, i mojoj radosti nije bilo kraja!
U zgradi rektorata u Beogradu, ili kako se to već zove (oprostite provincijalcu), skupilo se lepo društvo. Ljuša Ristić, već iskusan u svojoj višedecenijskoj borbi protiv zla, suprotstavio se šačici izmanipulisanih i hormonalno poremećenih mladih ženskih osoba, koje su tu bile samo sa ciljem da provociraju i šire fašizam. Ovaj put nije hteo da ih jebe, već da ih oštro iskritikuje. Što je možda neki njegov vid uvoda u jebačinu t.j. posebna vrsta predigre. Mila Alečković-Nikolić, u pauzi davanja intervjua za Stormfront, Istinu, Veliku Srbiju i druge levičarske i antiglobalističke medije, otvoreno se zapitala da li danas u Srbiji (osim valjda nje same) uopšte ima levičara i antiglobalista. Ivana Žigon je takođe bila nazočna, mada se ne zna u kom svojstvu: da li je predstavljala društvo ktitora hrama Sv. Save ili je reprezentovala svog pokojnog oca? Bilo kako bilo, nije nosila periku... Neka ofucana bakica, čija je jedina zasluga da je kao omladinka, verovatno iz siromašne radničke porodice, studirala u Parizu u vreme revolucije '68 godine, prenela nam je na vrlo živ način svoje utiske iz tog vremena. I još ih propratila pevanjem Internacionale. I to na francuskom jeziku, idi bre!
I osudili su sadašnju vladu i buduću vladu i vladu koja je vladala pre one i napali su privatizaciju, korupciju, malverzaciju i alijenaciju, izdaju nacionalnih ciljeva i usporavanje izgradnje crkvenih objekata SPC, uvođenje civilnog služenja vojnog roka i homoseksualce i pedere, NATO zlikovce (dođite, nećete se vratiti!) i zaboravljanje kosovskog zaveta, dekadentnu umetnost, modne revije i slabljenje nacionalnog identiteta, omladinu zaluđenu modernim tehnologijama, špijune, strane plaćenike i domaće izdajnike, lokatore, zabušante, članove Orjune i razne druge smutljivce i mutikaše.
A na kraju, šlag na tortu i jagoda na šlag: iz dubine filozofskih spekulacija obratio nam se Mihailo Marković po sebi i za sebe, pruživši nam toliko potrebno filozofsko utemeljenje kritike svega postojećeg. Ali nije ostao samo na praznom filozofiranju, zna on dobro šta je Marks rekao u 11-toj tezi o Fojerbahu, iako Marksa nikad nije čitao. Zato je stisnuo zube, okrenuo se i pogledao oko sebe, na trenutak zastao još jednom promislivši – znam, ovo će izazvati šok kod prisutnih, jer od mene kao čoveka teorije, predanog filozofa, univerzitetskog profesora i društveno-političkog radnika ovakvu praktičnu stvar ne očekuju – a zatim najzad smelo zaustio: treba da... Oh, kakvo uzbuđenje! On, M. M. glavom i bradom, pozvao je nas mlađe generacije (dakle, i mene lično!) da ponovimo njihovo delo! Gde ja stadoh, ti produži, šta smo dužni, ti oduži...
Ma da se svi vi zajedno nosite u pizdu materinu!
